Latest Entries »

Site Settings ‹ Moj blog: Geografija, Srbija i svet — WordPress.com.

Advertisements

Vulkan Dalol, Etiopija

СТАРА ПЛАНИНА

Стара планина или Балкан припада систему Балканских планина које се пружају од Црног мора на истоку, па све до Вршке чуке на западу. Дужина овог планинског система износи 530 километара. Највиша тачка Старе планине је врх Ботев (2376 m н. в.). Ова планина представља део пространог планинског венца који се назива Карпатско – балкански планински лук. У Србији се налази само његов мањи западни део. Као морфолошка целина омеђена је долинама Белог и Трговишког Тимока, и Височице, а на истоку је омеђена државном границом Србије и Бугарске. У меридијанском правцу се пружа скоро 100 километара, док у упоредничком правцу пружања максимална дужина износи око 30 километара (Пиротска котлина-Сребрна глава). На северу масив Старе планине почиње од обронака Вршке чуке (692 m н. в.). Изразитији врхови Старе планине су : Црноглав (764 m н. в.), Врх Баба (1787 m н. в.), Бабин зуб (1758 m н. в.), Тресак (1000 m н. в.), Ветрен (1330 m н. в.), Орлов камен (1737 m н. в.), Свети Никола (врх) (1380 m н. в.), Миџор (2169 m н. в.), Три чуке (1937 m н. в.), Тупанар (1727 m н. в.) и Сребрна глава (1933 m н. в.). 15928_308375292599721_1853907399_n 27994_308380162599234_746059500_n 32359_300746423362608_1477468478_n 64620_300747920029125_575140289_n 65682_357639104340006_1692592169_n 69423_300747896695794_514218078_n 150999_300753490028568_703554356_n 311605_308380085932575_1699280397_n 381691_300745856695998_584315603_n 400170_300753673361883_1451689318_n 481728_300754010028516_1594003851_n 484307_300748006695783_1295119190_n 550651_318296348274282_817390818_n 577846_300747840029133_1830215251_n 969304_399238346846748_2035730243_n 1012606_379959362107980_2145943478_n Gornji Čunguljski vodopad Rosoma;ko grlo

Pećine istočne Srbije

PEĆINE ISTOČNE SRBIJE

Kroz istočni deo uže Srbije prostire se Istočna zona mlađih venačnih planina. Ovaj prostor naše zemlje je deo Planinsko – kotlinske oblasti koji je predstavljen Karpatsko – balkanskim planinama. Planinsko – kotlinska Istočna Srbija se prostire između Đerdapa, granice prema Bugarskoj, razvođa prema slivu Vlasine i dolinama Velike i Južne Morave, Mlave i Peka (bez Stiga i Braničeva).

U planinama ove regije krečnjačke stene zauzimaju veliko prostranstvo. Zbog toga je ovo predeo sa izraženim svim oblicima kraške erozije. Kraški reljef istočne Srbije se odlikuje velikim brojem pećina i jama. Možemo da kažemo da je u ovoj regiji i najveća koncentracija pećina u Srbiji.

Pećine i jame su speleološki spomenici prirode. Najpoznatije turistički uređene pećine su: Resavska, Zlotske pećine, Rajkova, Potpećka, Bogovinska i Stopića pećina. Dakle, većina se nalazi u istočnoj Srbiji.

Resavska pećina
Resavska_pecina resavska-pecina-12

Resavska pećina se nalaz na području Gornje Resave, 20 km od Despotovca. Smeštena je u krečnjačkom brdu “Babina glava” na obodu kraškog polja “Divljakovac” i na nadmorskoj visini od 485 m. Otkrivena 1962. godine, iako su za nju i ranije znali čobani koji su se u pećinu sklanjali sa ovcama da bi se zaštitili od nevremena. Za posetioce je otvorena 1972. godine. Pećina je duga 4,5 km, detaljno je istraženo 2.830 m, a za posetioce je uređeno oko 800 m. Temperatura u Resavskoj pećini je konstantna tokom cele godine i iznosi +7°C, dok vlažnost vazduha varira od 80-100%.

Jedna je od najstarijih pećina u našoj zemlji, jer je stara 80 miliona godina, a stariji nakit se procenjuje na oko 45 miliona godina. Njeno stvaranje je počelo pre velikog ledenog doba hemijskim i mehaničkim radom reke ponornice u krečnjačkoj geološkoj podlozi.

Unutrašnjost pećine obiluje brojnim i raznovrsnim dvoranama , kanalima, galerijama, stubovima, stalaktitima, stalagmitima, draperijama i okamenjenim vodopadima. Pećinski nakit prisutan je već na samom ulazu. Nakit je nastao rastvaranjem kalcijum karbonata, a boja zavisi od minerala kroz koji je prošla voda. Pojavljuje se u tri boje, crvenoj (od oksida gvožđa), beloj (od kristalnog kalcijuma) i žutoj (od primesa gline).

Prilikom prolaska kroz pećinu posetioci se kreću spiralnom betonskom stazom, pravac obilaska je u jednom smeru, odnosno povratak nije istom stazom. Staza prolazi kroz različite dvorane na dva nivoa (gornja i donja galerija). Najniža tačka do koje dolaze posetioci nalazi se na 405 m nadmorske visine.

U gornjoj galeriji obilaze se četiri dvorane. Prva je “Dvorana sraslih stubova ili kolonada”, koja je ime dobila po stubovima koji su srasli od poda do tavanice, a sastoje se od kalcita žućkaste boje. U drugoj, “Dvorani košnica”, tavanica je prekrivena stalaktitima koji se još uvek formiraju. Drugu i treću dvoranu spaja kanal crvenih breča koga u našoj zemlji ima samo u Resavskoj pećini. Kanjonski kanal je najsuvlji deo pećine i ne sadrži pećinski nakit. Po sredini kanala nalazi se ponor “Slepi tunel”, dug 25 m, koji je ispitan, ali nije uređen za razgledanje. Kanjonskim kanalom stiže se do treće dvorane – “Predvorja istorije”. Ime je dobila po tome što je u njoj nađen alat (kamena sekira, vrhovi kopalja), lobanja polarne lisice i ognjište praistorijskog čoveka. Kraćim tunelima, koji su naknadno probijeni, dolazi se do “Staze okamenjenih vodopada”, sa “Orguljama”. Dvorana je veoma akustična, a mogu se videti dva kristalno bela kipa, “Baba” i “Deda”. Dužim veštačkim tunelom dolazimo do četvrte – “Kristalne dvorane”, u kojoj se nalazi pećinski nakit poznatiji kao “Obešena ovca” i “Stopalo slona”. Udubljenje u zidu pećine nastalo spajanjem stalaktita i stalagmite zove se “Zvono” ili “Kavez”.

Resavska pećina pripada grupi prirodnih dobara od izuzetnog značaja, odnosno nacionalnog ranga. Uredbom Vlade Republike Srbije ona je dobila status zaštićenog spomenika prirode, uključujući i neposrednu okolinu površine 11 hektara.

Zlotske pećine

5

Istočna podgorina Kučaja, naročito okolina sela Zlot, veoma je bogata speleološkim lolalitetima. Po nekim izvorima u toj oblasti je do sada registrovano 222 pećine. Približno je polovina od njih istražena, a ističu se pećine Lazareva, Vodena, Mandina, Vernjikica i Hajdučica. Speleolška istraživanja su počela šezdesetih godina prošlog veka i to provenstveno zaslugom dr Radenka Lazarevića, geografa i speleologa.

Hajdučica je dugačka 723 m i bogata je nakitom, Mandina pećina je dugačka 410 m i sadrži obilje stalaktita i stalagmita. Vodena pećina je dužine 180 m, a Stojkova ledenica sadrži horinzontalne i vertikalne delove kanala. Sve one za sada su dostupne samo speleolozima. Za turističke posete uređene su Lazareva pećina i Vernjikica.

Lazareva pećina

Lazareva pećina je poznata i kao Zlotska pećina. Od Zlota je udaljena 3 km, od Brestovačke Banje 14 km i od Bora 21 km. Ulaz u pećinu se nalazi na na levoj obali Lazareve reke, na nadmorskoj visini od 291 m.

Za vreme svoje vladavine Turci su biili zazidali ulaz, kako bi sprečili skrivanje hajduka i zbegova. Prve arheološke podatke o pećini dao je Feliks Hofman 1882. godine, a sedam godina kasnije i Jovan Cvijić. Od 1953. godine turističkim uređenjem pećine bavio se Radenko Lazarević.Lazareva_pećina

lazareva_pecina_100807

lazarev kanjon

Ubraja se u grupu izvorskih speloloških objekata, ima dva kanala koja je napravila reka, o dkojih je jedan kraći, aktivan, a drguhi svu, fosilan. Ukupna dužina ispitanih kanala je 1.592 m. Od toga na “Glavni kanal” sa “Ulaznom dvoranom” otpada 623 m. Dužina suvih kanala i dvorana je 1.225 m, a periodično plavljenih 367 m.

U pećini se može pronaći 24 vrste slepih miševa od 27 koliko ih ima u Evropi. Mnogi se povlače duboko u hodnike da bi izbegli susret sa posetiocima. Interesantni su i okamenjeni ostaci – kosti praistorijskih lavova i medveda koji su naseljavali ove prostore današnje Srbije.

Za posetioce je uređeno oko polovine istraženih kanala. Za turiste je zanimljiva “Ulazna dvorana”, kao prvi susret sa neobičnim svetom podzemne tišine i večnog mraka. “Glavni kanal” je poprečnog preseka, na nekim mestima je širok 10 m, a visok 18 m. Pećinskim nakitom su bogate “Koncertna dvorana” i “Dvorana slepih miševa”. Stalaktiti i stalagmiti, pećinski stubovi, draperije, bigrene i kalcitne kadice svih oblika i veličina zapažaju se svuda unaokolo, čineći prostor lepim i romantičnim. Najlepši i najveći primerci pećinskog nakita imaju i svoja imena: “Stogovi”, “Fontana”, “Plast”, “Bizon”, “Carska loža”, “Dirigent”, “Orkestar”, “Slapovi”, “Kula kneza Lazara” i dr.

Vernjikica

Vernjikica se nalazi 1,5 km od Lazareve pećine, u kanjonu Lazareve reke, na nadmorskoj visini od 454 m. Povezana je sa Lazarevom pećinom uređenom pešačkom stazom. Naziv pećine potiče od vlaške reči var, što znači krečnjak.

Prva istraživanja Vernjikice datiraju iz 1960. godine, a prilazna pešačka staza je uređena 1976. godine, kada je i završen projekat turističkog uređenja pećine.

Vernjikica je suva pećina, nastala u suvim krečnjacima, što je od značaja za izgled pećinskog nakita. Sastoji se iz više dvorana i suženja. Ukupna dužina kanala i dvorana je 1.015 m, ukupna površina je 13.000 m i praktično je cela uređena za posetioce. Od ulaza u pećinu smenjuju se dvorane “Prijemna”, “Kaskadna”, “Vilingrad”, “Ponor”, “Koloseum”, “Mramorje”, “Sala oružja”, “Mermerna” i “Siparska”, a sve su dostupne turistima. Prava znamenitost ove pećine je dvorana “Koloseum”, jedna od najvećih i najviših dvorana u pećinama Srbije. Ima oblik kruga, prečnika je 60 m i visine 59 m. Dvorana “Vilingrad” ima najlepši nakit, a speleolozi su najinteresantnijim oblicima dali slikovita imena: “Pećinski čovek”, “Baba”, “Obelisk”, “Košnica” i dr.

Za Vernjikicu je karakterističan veliki broj stalaktita i stalagmita neobičnih oblika i boja. Masivni stub crvene boje na ulazu u “Vilingrad” visok je 8 m, a u dvorani” Koloseum” ističe se stalagmit “Kolos”, visine 11,5 m, koji predstavlja zaštitni znak Vernjikice. Po neobičnosti oblika ističe se stalagmitska grupa “Godzila”, visoka 10 m. Postoji i pećinski nakit koralne strukture. U “Mermernoj dvorani” nakit je izgrađen od kristalastog kalcita. Pažnju posetilaca privlače osvetljeni stalagmiti “Venera” i “Srebrna jela”. “Sala oružja” je dobila ime po stalaktitima koji su u obliku kopalja, strela, bodeža i mačeva. Pećina Vernjikica je zajedno sa Lazarevom pećinom i kanjonom Lazareve reke zaštićena Zakonom.

Bogovinska pećina

Niski hodnik poduprt šumom stubova

Nalazi se nedaleko od sela Bogovina, koje je smešteno pored puta Boljevac-Zaječar.Bogovinska pećina je najduža pećina u Srbiji (dužina istraženih kanala je preko 7,5 km) i svakako je jedna od najlepših u Srbiji. U prvih 300 m u pećini postoje delimično uređene staze. Bogovinska pećina je zaštićena Zakonom kao spomenik prirode.

Bogovinska-pecina-13

Ulaz u pećinu nalazi se na 360 m nadmorske visine. Jedna je od najdužih pećina u Srbiji (istraženo je oko 6 km). Veliki deo kanala Bogovinske pećine reprezentativni su primeri erozivnih kanala. Donja sprat, Ponorski kanal, ima stalni tok. Gornji deo, Visoki kanal je suv. Sredina, Glavni kanal, koji čini najveći deo pećine, povremeno je hidrološki aktivan. Razlog tome je činjenica da kroz pećinu teče povremeni tok koji ističe na ulazu. To pećini daje karaket rečne izvorske pećine, odnosno pećina predstavlja povremeno vrelo.Dublji delovi pećine obiluju pećinskim nakitom.

U Bogovinskoj pećini živi veoma interesantna fauna. Po značaju se izdvaja pseudoškorpija i kopneni endemski račić.

Ceremošnja

ceremosnja-pecina 60ceremosnja

Pećina Ceremošnja se nalazi u podnožju Homoljskih planina i u ataru sela Ceremošnja, po kome je dobila ime. Udaljena je 150 km od Beograda, odnosno 15 km od Kučeva i magistralnog puta Beograd-Kladovo. U 19. veku u pećini su se krili hajduci i zbegovi od Turaka. Pećina je ranije bila poznata kao Jovanova pećina, po Jovanu Grujiću, simpatizeru partizanskog pokreta, na čijem se imanju nalazio ulaz u pećinu. “Jovanova kuća” je pretvorena u muzej i predstavlja jedan od glavnih sadržaja Etno-parka.

Sve do 1977. godine, kada je prosečen put do pećine, Ceremošnja je bila gotovo nepristupačna i dostupna samo speleolozima. Za posete je zvanično otovrena 1980. godine. Istraženo je 775 m pećinskih kanala, od čega je za turiste pristupačno 431 m. Ulaz u pećinu se nalazi na kraju doline Strugarskog potoka i u podnožju krečnjačke litice visoke 12 m, na nadmorskoj visini od 532 m. Strugarski potok i danas ponire u pećini, periodično i tada donosi velike količine vučenog i suspendovanog nanosa koji ugrožava turističko uređenje i korišćenje pećine. Od 2007. je zaštićeni spomenik prirode.

Po bogatstvu nakita, pećina Ceremošnja je jedna od najlepših pećina u Srbiji. Poznata je po velikim dvoranama koje krasi raznovrsan pećinski nakit – stalaktiti, stalagmiti pećinski stubovi, draperije, okamenjeni vodopadi, galerije itd.

S obzirom da je pećina Ceremošnja pećina ponorskog tipa i da je otvorena, ona trpi spoljašnje uticaje. U zimskom periodu temperatura je 60C, a relativna vlažnost vazduha se kreće od 72 do 78%. U Ceremošnji nema strujanja vazduha.

U morfospeleološkom pogledu u pećini Ceremošnja izdvajaju se 5 prirodnih celina:

Ulazni kanal je dugačak 87 m i obuhvata deo od ulaza u pećinu do dvorane Arena. Siromašan je nakitom.

Arena je najveća i najatraktivnija dvorana u Ceremošnji. Dvorana je nepravilno kružnog obima i veoma podseća na amfiteatre starog Rima, zbog čega je i dobila ime. Ukupna dužina sistema Arene iznosi 105 m. Širina Arene kreće se od 40 do 50 m, a visina od 20 do 24 m. Pećinski nakit u Areni je vrhunskog kvaliteta. Posebno se izdvajaju monumentalni oblici:

– “Na večnoj straži” – dinamičan pećinski stub, koji je i amblem Ceremošnje

– “Vodopad” – masivni kalcitni kaskadni stub, visok preko 10 m

– “Lepa Vlajna” – lepršavi snežno beli stub od kristalnog iskričavog belog kalcita koji simbolizuje ženu ovog podneblja.

U blizini je i stalagmit “Mladoženja”, i čudno srasla dva pećinska stuba “Drugovi”.

U Ponorsku dvoranu se ulazi iz Arene kroz otvor u visokom pregradnom draperijskom zidu. Otvor je nazvan “Dveri”, jer podseća na oltarske dveri. Ponorska dvorana je dobila ime po levkastom ponoru koji se u njoj nalazi. Dužina sistema Ponorske dvorane iznosi 99 m. Dvorana je dugačka 36 m, a široka 18 m. U mnoštvu nakita, kao raritet izdvaja se “Raspukla sfera”, ogromna polulopta od trakastog bigra, različito obojenog, ispucala i sa odvojenim sfernim komadima. Poluprečnik ove lopte kreće se od 3,5 do 4 m.

U Andezitsku dvoranu se ulazi iz Arene širokim hodnikom. Ime je dobila po andezitu, koji je u osnovi čitave dvorane. Dvorana je eliptičnog oblika, dugačka 60 m a široka 15-20 m. Ukupna dužina njenog sistema je 76 m. Od nekoliko atraktivnih grupa nakita, posebno se izdvajaju “Krajputaši” – grupa neobičnih stalagmita. Posebno je privlačan snežno beli tavanični nakit.

Južni kanal je poslednji deo Ceremošnje, na čijem je kraju i izlaz iz pećine. On počinje na mestu kod “Lepe Vlajne” u Areni. Južni kanal je dugačak 107,7 m, a sa kratkim slepim kanalima 172 m. Siromašan je nakitom, ali postoji izvestan broj interesantnih oblika. Na južni kanal se nastavljaju dva dugačka nešto uža istočna kanala. Na kraju prvog od ova dva kanala je i izlazni otvor iz pećine.

Turistička staza u Ceremošnji je jednosmerna, kružna, što pruža najpovoljnije uslove za turističko korišćenje pećine.

U pećini su pronađeni ostaci pećinskog medveda koji je živeo pre oko 100.000 godina.

U pećinu uvire Strugarski potok, koji se posle kilometra podzemnog toka ponovo javlja kao jako vrelo iz obližnje Bigar pećine. Pretpostavlja se da je između ove dve pećine pećinski sistem koji može biti dugačak nekoliko kilometara. Ovde se misli na stariji sistem pećinskih kanala koji je u prošlosti izlazio izlazio ispod kraškog obluka na oko 20-30 metara iznad Bigar pećine, a ne na današnji, mlađi rečni horizont kojim teče Strugarski potok. Uostalom, zna se da je na ovom mestu u prošlosti postojao pećinski ulaz koga su seljaci zatrpali.

U blizini pećine se nalazi Botanički park-arboretum, u kome su prisutne biljne vrste koje nastanjuju Karpatsko-balkansko područje naše zemlje i Etno-park u kome posetioci mogu da se upoznaju sa zanimanjima, običajima i predmetima materijalne kulture stanovnika Homolja.

Dubočka pećina

dubocka-8Od prirodnih retkosti kraškog porekla u istočnoj Srbiji treba istaći Dubočku pećinu, Kučevsku ili Zvišku potajnicu i vodopad Sige. Dubočka pećina se nalazi na severnoj strani Kučevske kotline. Dugačka je 1.968 m i ima dva ulaza. Posebno je impresivan ulaz koji je visok i širok po 20 m. Glavni pećinski kanal je siromašan nakitom, ali se odlikuje zanimljivim erozivnim oblicima, dok su sporedni kanali bogatiji nakitom. Kroz pećinu protiče ponorska reka, koja u vlažnom periodu sprečava dublji prolaz u pećinu. Kučevska potajnica se nalazi na ulazu u Kaonsku klisuru, sa desne strane Peka. Predstavlja veliku prirodnu retkost-izvor koji povremeno daje vodu, a povremeno presušuje, što se dešava sa velikom pravilnošću. Vodopad Sige se nalazi neposredno ispod izvora reke Sige, glavnog izvorišnog kraka Ceremošnje, leve pritoke Peka.

Dubočka pećina smeštena je na severu Zviške kotline, u podnožju Zviških planina. Nalazi se u ataru sela Duboka, po kome je i dobila ime, 20 km od Kučeva, u blizini puta Duboka – Radenka, 8 km od magistralnog puta Kučevo – Majdanpek.

Dubočka pećina je sa svojih 2275 m, jedna od najdužih pećina u Srbiji. Iako pećina još uvek nije kompletno uređena za turističke posete, prilaz do nje je lako dostupan. Posebno je impresivan ulaz, širok 30 m i visok 25 m. Glavni pećinski kanal u svom početnom delu, gigantskih je razmera, širok do 40 m i visok do 31 m. Prohodan je u dužini od 132 m, dokle dopire i dnevno svetlo, ali je siromašan nakitom. Pećinski nakit se nalazi u udaljenim kanalima, do kojih se može doći samo uz adekvatnu speleološku opremu.

Dubočka pećina je rečna, tunelska pećina kroz koju periodično protiče Ponorska reka. U kratkoj, živopisnoj klisuri u podnožju pećine, može se videti nekoliko neobično lepih malih vodopada.

Speleosistem Dubočke pećine sastoji se od tri celine: Glavni kanal, Glinoviti kanal i Rusaljkin kanal. Ukupna dužina Glavnog kanala je 1010 m, Glinovitog kanala 480 m, a dužina Rusaljkinog kanala iznosi 580 m, što ukupno iznosi 1870 m. Sa sporednim kanalima dugačkim 405 m, ukupna dužina pećinskog sistema Dubočke pećine iznosi 2275 m.

Glavni kanal ima 4 dela. Prvi deo je dugačak 132 m, širok do 40 m i visok do 31 m. Ovo je dvorana u obliku džinovskog hangara. Zidovi i tavanica su stenoviti, mestimično sa salivima i bigrenim oblogama, a dno dvorane je kamenito. Ulazna dvorana ima dnevno svetlo. U drugom delu, Glavni kanal je dugačak 458 m, a sa sporednim kanalima 516 m. Ovde je tavanica bogatija nakitom i to stalagmitima. Vir unutar glavnog kanala nazvan je Biljanin vir. Treći deo dugačak je 265 m. U ovom delu ima malo pećinskog nakita. Pažnju privlači “Baldahin”, neobičan saliv u obliku nadstrešnice. Dužina četvrtog dela Glavnog kanala je 155 m, a sa sporednim kanalima, 172 m. Osim kratkih stalaktita ovaj deo Glavnog kanala nema pećinski nakit

Glinoviti kanal obuhvata najstariju fazu u razvoju speleosistema Dubočke pećine. U ovom kanalu razlikuju se 4 celine:

1. Glinoviti kanal do Bunara dugačak je 430 m, od čega na sporedne kanale otpada 100 m. Tavanica i zidovi su obloženi belim kalcitom, stalagmitima i stalaktitima. Pećinski pod je glinovit. Pažnju posebno privlači “Carski presto”, bela kalcitna draperija koja na jednom mestu potpuno pregrađuje kanal.

2. Stalagmitski kanal je dugačak 80 m, a sa sporednim kanalom 90 m. Karakterističan je po mnogobrojnim stalagmitma po kome je kanal i dobio ime. Interesantno je da svi stalagmiti imaju istu debljinu od 10 cm, od podloge pa do vrha.

3. Dvorana “Paklena gora” je dugačka 33 m, široka 11 m i visoka 20 m. Završava se omanjim otvorom prepunim belih kristalnih stubova, stalaktita i stalagmita, koji je zbog svoje lepote nazvan “Carske dveri”. Ovaj otvor predstavlja ulaz u dvoranu “Carska riznica”.

4. Dvorana “Carska riznica” dugačka je 37 m, široka do 22 m i visoka 10 m. Ovo je najlepši deo Dubočke pećine. Dvorana je krcata raznovrsnim pećinskim nakitom od snežno-belog iskričavog kalcita, sa tavanicom načičkanom sa hiljadama stalaktita.

Rusaljkin kanal je dugačak 380 m, a sa sporednim kanalima 472 m. Predstavlja drugu, mlađu fazu speleosistema Dubočke pećine. Ovaj kanal je vrlo uzan i nizak, a njegova širina iznosi 2-3 m. Na jednom mestu, po sredini kanala nalazi se zid od spojenih belih stalaktita i stalagmita ispred koga je postolje visine 1 m na kojem se nalazi figura, koja liči na lice žene sa smeđom kosom. Figura je nazvana Rusaljka, po ženama – Rusaljkama, koje su deo jednog čudnog, mitskog običaja po kojem je selo Duboka nadaleko poznato. Dubočka pećina je bila stanište neolitskog čoveka. U pećini su pronađene kosti pećinskog medveda, zubi dinoterijuma, koštane igle i druga ljudska oruđa.

Ravništarka

Ravnistarka-1Pećina Ravništarka se nalazi u neposrednoj blizini pećine Ceremošnja, u ataru sela Ravnište. Za turističke posete je potpuno uređena 2007. kada je i proglašena za spomenik prirode. Do pećine se stiže asfaltnim putem za Ceremošnju, s tim što se na 9. kilometru od Kučeva skreće prema selu Ravnište i putuje još 3 kilometra.

Ravništarka spada u red velikih pećina u Srbije. Glavni pećinski kanal je dugačak 501,5 m, dok je ukupna dužina svih pećinskih kanala 589 m. Dužina turističke staze kroz pećinu iznosi 560 m. Kroz Ravništarku protiče potok Ponorac, koji izvire 2 km uzvodno u manjoj, Bisinoj pećini.

Ravništarka je otkrivena 1980. Meštani Ravništa su znali da pećina postoji, ali su poznavali samo ulazni deo (60-80 m). Nekoliko odvažnih seoskih mladića prešli su pećinu od početka do kraja, a speleolozi su kasnije samo krenuli njihovim tragom.

Pećinski nakit Ravništarke je po lepoti ravan onom u Ceremošnji. Za razliku od Ceremošnje, koja je u suštini skup nekoliko velikih dvorana, Ravništarka ima samo jednu pećinsku dvoranu – “Crni dvorac“. Pečat Ravništarki daje njen glavni kanal, koji liči na gigantski tunel, bogato ukrašen najraznovrsnijim pećinskim nakitom. Od figura, posebno se izdvajaju “Šarac kraljevića Marka”, “Glavonje” i “Lepa Ravništarka”, koja je ujedno i amblem pećine.

Kao rečna pećina, Ravništarka je siromašna podnim nakitom, ali zato vrlo bogata tavaničnim i zidnim nakitom. Ulaz u pećinu se nalazi na nadmorskoj visini od 406,6 m. U pećini je temperatura 8-100C.

U morfospeleološkom pogledu, u Ravništarki je izdvojeno 9 celina:

1. Savin kanal počinje od ulaza u pećinu, dugačak je 88 m i siromašan je pećinskim nakitom.

2. Omladinski kanal je dugačak 72,5 m, a od pećinskog nakita posebno se izdvajaju: “Rudonja” – masivna bigrena polulopta, “Odžaklija” – prostran saliv koji liči na otvoreno ognjište u starim kućama, “Šlingeraj” – bogato nabrani salivi, nalik na sitne zavesice.

3. Labudovo jezero, dužine 126,5 m, dobilo je ime po malom jezeru i figuri na njemu, koja liči na labuda. Posebno lepa je kolona stubova, nazvana “Vile jezerkinje”. Lepotom se izdvaja i “Harfa” – sklop draperija i stalagmita, koji podseće na ovaj instrument, “Đavo” – masivni stalagmit, rđaste boje s rogom na glave, a posebno se izdvaja amblem pećine, “Lepa Ravništarka” – vanredno oblikovan sistem zidnih ukrasa od belog kristalnog kalcita.

4. Beli dvorac je dugačak 37 m, a sa sporednim kanalom 44 m. Dobio je ime jer neodoljivo podseća na građevine iz bajke. Snežnobela tavanica sa koje visi šuma masivnih stalaktita, od kojih mnogi prelaze dužinu od 6 m, ostavlja vrlo snažan utisak. Posebno je lep “Snežanin balkon” – snežnobela školjka koja počinje na visini od 3,5 m. U drugom delu Belog dvorca nalazi se “Šarac kraljevića Marka” – velika figura konja koji lebi pod tavanicom.

5. Leopardov kanal je dugačak 16,5 m i nastavlja se na Beli dvorac. Ime je dobio po čudnim šarama na tavanici i zidovima, koje liče na leopardovo krzno. Ovde se nalazi Devičanski kladenac, interesantna morfološko-hidrografska pojava. U pitanju je izvor iz koga kroz uzanu pukotinu, pod pritiskom izbija voda vertikalno i šišti, rasprskavajući se o stenu iznad sebe.

6. Crni dvorac, koji je dugačak 43 m, predstavlja klasičnu pećinsku dvoranu prosečne širine oko 20 m i visine 12 m. Dobio je ime po crnim stenama, koje su na pojedinim pravcima prošarane belim kalcitnim oblicima. Dvorana deluje tajanstveno. Kao da je upravo ovde živela zla vila, koja je začarala Beli dvorac i lepog princa – njegovog gospodara. U Crnom dvorcu se nalazi jedna vrlo lepa kompozicija nazvana “Ikonostas” – snežnobeli nakit svih vrsta na crnoj podlozi. U dverima stoji “Iguman”. Ispod Ikonostasa vide se čudni oblici, koji su dobili naziv “Ptice”.

7. Izvorski kanal je dugačak 72 m. Pažnju privlače “Glavonje” – grupa stalagmita neobičnog oblika i “Bela kapija” – beli ukras na crnoj podlozi.

8. Mali beli dvorac je slepi kanal, dugačak 17 m, koji ima oblik manje dvorane. Posebna je lepa grupa stalagmita i stalaktita nazvana “Zbeg”.

9. Dušanove galerije su poslednja celina Ravništarke. Dobila je po Dušanu Nedeljkoviću, čoveku zaslužnom za izgradnju infrastrukture, koja je pećine Ceremošnja i Ravništarka približila posetiocima. Predstavlja stariji, suvi pećinski sistem koji se dodiruje sa glavnim pećinskim kanalom. Prvih 15 metara predstavlja jedinstven kanal, koji se zatim razdvaja na

Prekonoška pećina

Nalazi se nedaleko od Svrljiga, iznad sela Prekonoga, u blago nagnutoj kraškoj zaravni, na mestu zvanom, “šakrinina strana”.Pre nego što je devastirana bila je najstarija uređena pećina u Srbiji. Poznata je po tome što ju je istraživao poznati naučnik Jovan Cvijić, koji je u njoj našao paleolitske arheološke nalaze. Prekonoška pećina je zaštićena Zakonom kao spomenik prirode.

Nakit u ovoj pećini je lep i raznolikog je oblika. Stalaktiti su beli, žućkasti, crvenkasti, motkasti kao i grozdasti. Mahovinasti i grozdasti su slični koralima, dok su kalcitni salivi i zavese kristalaste strukture i različitih oblika, krtičnjaka ili košnica. Pretpostavlja se da je Prekonošku pećinu, pored medveda, kao stanište koristio i pećinski čovek, što je i utvrđeno po kamenom oružju i artefaktima koji su pronađeni. Prvih 50 metara pećine je prekopano od strane tragača za blagom. I dalje se može istraživati, kao i kompleks oko nje pa je interesantna za pećinarenje i sve aktivnosti vezane za podzemno istraživanje. Preporučuje se i zaljubljenicima u ekstremene sportove.

Cerjanska pećina

Prvi put Istraživana 1976. godine od strane Speleološkog odseka Planinarskog saveza Beograda, a pećina je svojevremeno bila najduža u Srbiji sa istraženom dužinom od 4240 m. Uzan ulaz je proširen miniranjem, a nanos u niskom ulaznom delu je iskopan. U julu 1996., tokom letnje istraživačke akcije pećina je ponovo izmerena, zajedno sa većinom novotkrivenih kanala.

Cerjanska pećina se nalazi blizu sela Cerje, 15 km od Niša. Ulaz u pećinu, na nadmorskoj visini od 515 m, predstavlja ponor rečice Provalije, koja ponovo izvire na Kravljanskom vrelu, 2800 m severozapadno, na nadmorskoj visini od 310 m. Na padinama brda iznad vrela se nalazi 123 m duboka “Jama iznad Kravljanskog vrela”, na nadmorskoj visini od 450 m. Cerjansku pećinu karakterišu male dimenzije ulaznog dela i velike dimenzije Glavnog kanala – visina uglavnom prelazi 20 m. Cerjanska pećina je mokra pećina. Leti, kada je korito Provalijske reke suvo, ima vode u jezercima u ulaznom delu. Tavanice nekih pećinskih kanala se sastoje od neobične mase, koja izgleda kao krečnjak koji se raspada. Mnogobrojna su mesta u pećini na kojima treba tražiti nove kanale – uglavnom u delu iza Salomne dvorane, i u visokim delovima Glavnog kanala.

Rajkova pećina

1456-1309848684-4451-Rajkova_pecina_(Small)Rajkova pećina se nalazi se u istočnoj Srbiji, 2 km od Majdanpeka. Do pećine vodi asfaltni put pored obale reke Mali Pek i veštačkog jezera Veliki zaton. . Čitava okolina izvorišta malog Peka je bogata mešovitom šumom bukve, javora i hrasta i predstavlja jedinstveno prirodno i speleološko bogatstvo. Rajkova pećina je dobila ime po čuvenom Rajku Vojvodi, za koga se pretpostavlja da je živeo u 19. veku. On je, po predanju, danju bio mehandžija, noću je pljačkao turske karavane, a blago sakrivao u ovoj pećini.

Pećinu je prvi istražio geograf Jovan Cvijić 1894. godine, a istraživanje je nastavljeno tek sedamdesetih godina 20. veka, pod rukovodstvom dr Radenka Lazarevića Za turiste je otvorena 1975. godine.

Ulazni deo pećine iz pravca sela Rajkova bio je nastanjen još u praistoriji, o čemu svedoči kameni čekić koji se čuva u arheološkoj zbirci Muzeja u Majdanpeku. Rajkova pećina je protočna pećina, kroz koju protiče Rajkova reka. Nakon izlaska iz pećine ona se spaja sa Paskovom rekom, koja takođe ističe iz pećine i tako nastaje Mali Pek.

Po svojim speleološkim kaarkteristikiama i morfogenetskoj evoluciji, jedna je od najinteresantnijih pećina u našoj zemlji. Pećina se sastoji od ponorskog i izvorskog dela i u oba se razlikuju niži – hidrološki aktivni i viši – suvi horizont. Sa dužinom od 2.304 m do sada istraženih kanala najduža je pećina u Srbiji. Spajanjem rečnog i suvog kanala dobijena je kružna staza dužine 1.410 m, a turisti za sada obilaze delove rečnog i suvog horizonta dužine 633 m. Temperatura u pećini je + 8°C, relativna vlažnost vazduha je blizu 100%.

Rajkova pećina je bogata pećinskim nakitom različitih oblika, od snežno belog kristalnog kalcita, najkvalitetnijeg u Srbiji. Hodajući pećinskom stazom posetilac ima jedinstven doživljaj žuborenja bistre Rajkove reke koja odjekuje pećinskim prostorima “Ježeve dvorane”, sa hiljadama kalcitnih cevčica na stropu. Zatim sledi prelazak preko rumenih bigrenih kada, pored “Zimske bajke” sa “Belim medvedom” i ulazak u “Kristalnu šumu” u kojoj se nalazi “Treperavo jezerce”. Neke od najpoznatijih figura su i “Egipatska boginja”, “Puž” “, “Panj sa gljivama” i druge.

AMAZONIJA, PRAŠUMA KOJI NESTAJE

Amazon_rainforest
Svakodnevno se može čuti da šume, naročito prašume, igraju ulogu od izuzetnog značaja za opstanak života na našoj planeti. Sa svojih pet miliona kvadratnih kilometara površine, što čini više od polovine površine svih tropskih šuma na planeti, Amazonska prašuma najveća je na svetu.
U ne tako dalekoj prošlosti ti ekosistemi zahvatali su 14% ukupnog kopna na Zemlji, dok je ta cifra danas jedva 6%. Svi proračuni pokazuju da ako se trenutni trend razaranja nastavi, planeta bi bez ijednog prašumskog stabla veoma lako mogla da ostane već do kraja 21. veka.
images-2012-08-kako_izgleda_decenijsko_aps_143340458

4

U takvoj, za sada hipotetičkoj, situaciji život bi bio teško održiv, a po mišljenju i analizama nekoliko eminentnih svetskih klimatologa i biologa, nakon prelaska kritične tačke čak i nemoguć.
Pre svega, klimatske promene bile bi višestruko snažnije izražene. Zašto? Šumska vegetacija apsorbuje velike količine ugljen-dioksida, najvažnijeg u grupi ozloglašenih gasova staklene bašte. Mnogo veće količine CO2 završavale bi u atmosferi, pojačavajući tako proces globalnog zagrevanja. Na taj način šume predstavljaju neku vrstu prirodnog odbrambenog sistema od klimatskih promena. Često se kaže da je to njihova najznačajnija uloga. Možda i jeste, ali svakako nije i jedina.

Prašume imaju velikog direktnog uticaja na klimu, učestvujući u procesu prirodne termoregulacije. Takođe, odgovorne su za proizvodnju nekoliko esencijalnih nutrijenata, među kojima su azot i fosfor najvažniji.
Prašume su i oblasti sa najvećim biodiverzitetom na našoj planeti, s velikim brojem endemskih vrsta biljaka i životinja. Naučnici smatraju da se u njihovim dubinama kriju i lekovi za danas neizlečive humane bolesti (AIDS, rak), pošto se pretpostavlja da postoje hiljade još uvek neotkrivenih biljnih vrsta, čija mogućnost primene u medicini tek treba da bude ispitana. Ako za to bude mogućnosti, naravno.
Naime, neke procene kažu da kao posledica krčenja prašuma izumire 137 vrsta biljaka svakog dana! Brojka koja zvuči zapanjujuće i zastrašujuće, naročito kada se razmotri činjenica da je neka od njih mogla biti osnova potencijalno velikih prekretnica u medicini.
I zamislimo samo – tropske prašume, koje opstaju na mestima na kojima se danas nalaze već milionima godina, svakodnevno se nemilosrdno uništavaju motornim testerama, buldožerima, požarima.

Koliki je zapravo intenzitet razaranja Amazona? U poslednjih 40 godina Brazil (na čijoj se teritoriji nalazi 60% ukupne površine prašume) izgubio je preko 600.000 kvadratnih kilometara pod šumama. Najgori period u ovom stravičnom procesu zabaležen je između 1991. i 2000. godine, kada je bespovratno iščezla šumska površina narasla sa 415.000 na 587.000 km2.
Dolazimo do osnovnog pitanja – ZAŠTO ljudi tako besomučno uništavaju Amazonsku prašumu, vrlo često nazivanu “plućima planete”?
Glavni razlog krije se u činjenici da su ljudima za prehranu stoke potrebne ogromne površine pod pašnjacima, kao i poljoprivredna zemljišta za gajenje biljnih kultura. Čak 91% ukupne iskrečene i od stabala „očišćene“ površine Amazona koristi se za ispašu. Ljudska populacija neprestano se uvećava. Samim tim i potražnja za hranom je sve veća. I tu dolazi do prekretnice, toliko česte u surovom kapitalističkom svetu u kojem živimo – veliki novac “uskače” u priču.
Uzgoj stoke tradicionalan je posao u Brazilu. Donosi dobru zaradu (naročito u današnje vreme, kada cena mesa na svetskom tržištu konstantno raste) i, što je takođe veoma važno, ne zahteva preterano velike izdatke na polju održavanja. Međutim, ono što zahteva su velike površine pod pašnjacima, a upravo Amazonska prašuma stoji između uzgajivača i novca.

Kao i u gotovo 99% sličnih slučajeva, ekologija i zaštita sredine koja nas okružuje uvek su nebitne u poređenju sa ekonomskim činocima i velikim profitom koji, u ovom slučaju, krčenje prašuma indirektno donosi. Nekada neprohodne, guste šume brazilske Amazonije danas su pretvorene u nepregledne savane.
Kada se prašuma ne uništava da bi se formirali pašnjaci, razara se kako bi se izgradile nove farme. Broj ljudi u Brazilu i ostalim južnoamerčkim državama uvećava se vrtoglavom brzinom, a kako se uglavnom radi o tradicionalnim, ne toliko ekonomski i industrijski razvijenim zemljama, čiji su stanovnici u najvećem procentu okrenuti poljoprivrednoj proizvodnji, takav rasplet na štetu prašuma nije nikakvo iznenađenje.
Siromaštvo je u Brazilu prisutno u velikoj meri i vlada te zemlje trudi se da ohrabri i stimuliše ljude da se posvete poljoprivredi, dajući bespovratne kredite, benificije i donacije za izgradnju farmi. Projektovane lokacije za njih su, pogađate, tamo gde sada žive jaguari i anakonde.

Farmeri šume najčešće krče izazivanjem požara i to je verovatno najnegativnija u stvar u ionako mračnoj priči. Ne samo što se vatrom razaraju prašumske površine, već i ogromna količina ugljen-dioksida biva ispuštena direktno u atmosferu.
Prema većini istraživanja krčenje šuma je, sa učešćem od neverovatnih 20% u ukupnoj emisiji CO2, drugi najveći uzročnik globalnog zagrevanja na Zemlji !na mestu isušene prašume danas se nalaze polja i parcele
Najveći procenat gorepsomenutih farmi predstavljaju farme soje. Naročito se to odnosi na period nakon početka velike ekspanzije biogoriva. Profiti su i u ovom slučaju basnoslovni i pitanje je vremena kada će Brazil od SAD preuzeti prvo mesto na svetu po proizvodnji soje.
Posle pašnjaka i farmi, na red kao glavni razlog krčenja prašuma Amazona dolazi korišćenje stabala u drvnoj industriji. Ljudi često ovaj uzrok smatraju najznačajnijim jer je najdirektniji i najočigledniji, ali samo 3-4% ukupne uništene površine prašume posledica je ove ljudske aktivnosti. Ipak, kada se sagleda ukupna površina, ni taj procenat nije zanemarljiv. Naprotiv.

Tropske prašume izvanredan su izvor veoma kvalitetnog i skupog drveća i to je jedan od razloga iz kojeg se lokalno stanovništvo okreće ilegalnoj seči – zarade su vrtoglavo velike. Adekvatna kontrola ovog problema, kako u Brazilu, tako i u ostalim zemljama koje pokriva prašuma Amazona, jednostavno ne postoji i sve dok je situacija takva drveće će sve više biti iznošeno iz ovog regiona.
Gradnja infrastukture, sa 3% učešća, još jedan je od razloga “kasapljenja” prašume. Osnovni problem u ovom slučaju predstavlja činjenica da se analizi održivosti i planiranju prostora ne posvećuje ni deo pažnje koja je za tako krupnu stvar jednostavno neophodna.
Primer koji situaciju na najbolji način oslikava svakako je neslavna izgradnja tzv. Transamazonskog auto-puta, čija je funkcija trebalo da bude povezivanje nepristupačnih krajeva sa visokorazvijenim. Nakon završetka projekta, graditelji su shvatili (prekasno, naravno) da su izgradnjom saobraćajnice kroz oblast gde joj ionako nije mesto, u značajnoj meri olakšali pristup dubljim delovima prašume onima koji je krče i uništavaju. Otkako je ova trasa izgrađena, tempo razaranja prašume beleži konstantan rast.

Kada se svi navedeni faktori “nagomilaju” i njihovi efekti sumiraju dolazimo do frapantnih podataka – u naredne dve decenije sadašnja površina prašuma Amazona smanjiće se za 40%. U slučaju da se crne slutnje ostvare, a sve što znamo i što se dešava implicira da hoće, to će biti najveća ekološka katastrofa u istoriji planete. I nešto što se jednostavno mora zaustaviti. Ili bar usporiti. Pitanje je – KAKO?
Pre svega, kao i u većini slučajeva ove vrste, bogate zemlje sveta moraju najozbiljnije da se uključe i obezbede velika novčana i druga sredstva kako bi se krčenju prašuma stalo na put.
Ta sredstva morala bi ići siromašnim stanovnicima prašumske oblasti Amazonije, kako enormne površine pod farmama i pašnjacima ne bi bile neophodne za suvu egzistenciju. Naravno, nije dovoljno samo prikupiti novac, što je samo po sebi dovoljno teško. On mora biti pravilno usmeren kako ne bi dospeo tamo gde takvi fondovi najčešće završe – u džepove korumpiranih političara i kriminalaca.
Još jedna aktivnost koja mora biti sprovedena je rehabilitacija razorenih površina, tj. njihovo ponovno pošumljavanje.

Takođe, rigorozni režimi zaštite najvišeg stepena trebalo bi da budu uspostavljeni što je pre moguće.
Ekološka informisanost ljudi može igrati veoma bitnu ulogu u čitavom procesu. Kontinuiranom edukacijom, lokalno stanovništvo bi mnogo lakše i realnije sagledalo pravi značaj Amazona.
Tu su, naravno, i zakoni. Oni trenutno nisu ni dovoljno strogi ni dovoljno precizni. Kazne za prekršaje moraju biti najrigoroznije moguće – zatvorske umesto novčanih.
Sve dok ljudi zaista ne shvate pravu vrednost prašuma, dolari će uvek biti na prvom mestu. Novac definitivno nije sve na svetu i čovečanstvo to mora shvatiti što je pre moguće.
Inače neće samo opstanak prašuma Amazona biti doveden u pitanje. Na kocki će se naći preživljavanje ljudskog roda. A karte koje su podeljene nikako nam ne idu u korist.

Na kraju, poslušajte zvukove prašume. Da li u ovakvom ambijentu ima mesta za bagere i buldožere?!

Svakodnevno se može čuti da šume, naročito prašume, igraju ulogu od izuzetnog značaja za opstanak života na našoj planeti. Sa svojih pet miliona kvadratnih kilometara površine, što čini više od polovine površine svih tropskih šuma na planeti, Amazonska prašuma najveća je na svetu.
U ne tako dalekoj prošlosti ti ekosistemi zahvatali su 14% ukupnog kopna na Zemlji, dok je ta cifra danas jedva 6%. Svi proračuni pokazuju da ako se trenutni trend razaranja nastavi, planeta bi bez ijednog prašumskog stabla veoma lako mogla da ostane već do kraja 21. veka.

U takvoj, za sada hipotetičkoj, situaciji život bi bio teško održiv, a po mišljenju i analizama nekoliko eminentnih svetskih klimatologa i biologa, nakon prelaska kritične tačke čak i nemoguć.
Pre svega, klimatske promene bile bi višestruko snažnije izražene. Zašto? Šumska vegetacija apsorbuje velike količine ugljen-dioksida, najvažnijeg u grupi ozloglašenih gasova staklene bašte. Mnogo veće količine CO2 završavale bi u atmosferi, pojačavajući tako proces globalnog zagrevanja. Na taj način šume predstavljaju neku vrstu prirodnog odbrambenog sistema od klimatskih promena. Često se kaže da je to njihova najznačajnija uloga. Možda i jeste, ali svakako nije i jedina.

Prašume imaju velikog direktnog uticaja na klimu, učestvujući u procesu prirodne termoregulacije. Takođe, odgovorne su za proizvodnju nekoliko esencijalnih nutrijenata, među kojima su azot i fosfor najvažniji.
Prašume su i oblasti sa najvećim biodiverzitetom na našoj planeti, s velikim brojem endemskih vrsta biljaka i životinja. Naučnici smatraju da se u njihovim dubinama kriju i lekovi za danas neizlečive humane bolesti (AIDS, rak), pošto se pretpostavlja da postoje hiljade još uvek neotkrivenih biljnih vrsta, čija mogućnost primene u medicini tek treba da bude ispitana. Ako za to bude mogućnosti, naravno.
Naime, neke procene kažu da kao posledica krčenja prašuma izumire 137 vrsta biljaka svakog dana! Brojka koja zvuči zapanjujuće i zastrašujuće, naročito kada se razmotri činjenica da je neka od njih mogla biti osnova potencijalno velikih prekretnica u medicini.
I zamislimo samo – tropske prašume, koje opstaju na mestima na kojima se danas nalaze već milionima godina, svakodnevno se nemilosrdno uništavaju motornim testerama, buldožerima, požarima.

Koliki je zapravo intenzitet razaranja Amazona? U poslednjih 40 godina Brazil (na čijoj se teritoriji nalazi 60% ukupne površine prašume) izgubio je preko 600.000 kvadratnih kilometara pod šumama. Najgori period u ovom stravičnom procesu zabaležen je između 1991. i 2000. godine, kada je bespovratno iščezla šumska površina narasla sa 415.000 na 587.000 km2.
Dolazimo do osnovnog pitanja – ZAŠTO ljudi tako besomučno uništavaju Amazonsku prašumu, vrlo često nazivanu “plućima planete”?
Glavni razlog krije se u činjenici da su ljudima za prehranu stoke potrebne ogromne površine pod pašnjacima, kao i poljoprivredna zemljišta za gajenje biljnih kultura. Čak 91% ukupne iskrečene i od stabala „očišćene“ površine Amazona koristi se za ispašu. Ljudska populacija neprestano se uvećava. Samim tim i potražnja za hranom je sve veća. I tu dolazi do prekretnice, toliko česte u surovom kapitalističkom svetu u kojem živimo – veliki novac “uskače” u priču.
Uzgoj stoke tradicionalan je posao u Brazilu. Donosi dobru zaradu (naročito u današnje vreme, kada cena mesa na svetskom tržištu konstantno raste) i, što je takođe veoma važno, ne zahteva preterano velike izdatke na polju održavanja. Međutim, ono što zahteva su velike površine pod pašnjacima, a upravo Amazonska prašuma stoji između uzgajivača i novca.

Kao i u gotovo 99% sličnih slučajeva, ekologija i zaštita sredine koja nas okružuje uvek su nebitne u poređenju sa ekonomskim činocima i velikim profitom koji, u ovom slučaju, krčenje prašuma indirektno donosi. Nekada neprohodne, guste šume brazilske Amazonije danas su pretvorene u nepregledne savane.
Kada se prašuma ne uništava da bi se formirali pašnjaci, razara se kako bi se izgradile nove farme. Broj ljudi u Brazilu i ostalim južnoamerčkim državama uvećava se vrtoglavom brzinom, a kako se uglavnom radi o tradicionalnim, ne toliko ekonomski i industrijski razvijenim zemljama, čiji su stanovnici u najvećem procentu okrenuti poljoprivrednoj proizvodnji, takav rasplet na štetu prašuma nije nikakvo iznenađenje.
Siromaštvo je u Brazilu prisutno u velikoj meri i vlada te zemlje trudi se da ohrabri i stimuliše ljude da se posvete poljoprivredi, dajući bespovratne kredite, benificije i donacije za izgradnju farmi. Projektovane lokacije za njih su, pogađate, tamo gde sada žive jaguari i anakonde.

Farmeri šume najčešće krče izazivanjem požara i to je verovatno najnegativnija u stvar u ionako mračnoj priči. Ne samo što se vatrom razaraju prašumske površine, već i ogromna količina ugljen-dioksida biva ispuštena direktno u atmosferu.
Prema većini istraživanja krčenje šuma je, sa učešćem od neverovatnih 20% u ukupnoj emisiji CO2, drugi najveći uzročnik globalnog zagrevanja na Zemlji !
Najveći procenat gorepsomenutih farmi predstavljaju farme soje. Naročito se to odnosi na period nakon početka velike ekspanzije biogoriva. Profiti su i u ovom slučaju basnoslovni i pitanje je vremena kada će Brazil od SAD preuzeti prvo mesto na svetu po proizvodnji soje.
Posle pašnjaka i farmi, na red kao glavni razlog krčenja prašuma Amazona dolazi korišćenje stabala u drvnoj industriji. Ljudi često ovaj uzrok smatraju najznačajnijim jer je najdirektniji i najočigledniji, ali samo 3-4% ukupne uništene površine prašume posledica je ove ljudske aktivnosti. Ipak, kada se sagleda ukupna površina, ni taj procenat nije zanemarljiv. Naprotiv.

Tropske prašume izvanredan su izvor veoma kvalitetnog i skupog drveća i to je jedan od razloga iz kojeg se lokalno stanovništvo okreće ilegalnoj seči – zarade su vrtoglavo velike. Adekvatna kontrola ovog problema, kako u Brazilu, tako i u ostalim zemljama koje pokriva prašuma Amazona, jednostavno ne postoji i sve dok je situacija takva drveće će sve više biti iznošeno iz ovog regiona.
Gradnja infrastukture, sa 3% učešća, još jedan je od razloga “kasapljenja” prašume. Osnovni problem u ovom slučaju predstavlja činjenica da se analizi održivosti i planiranju prostora ne posvećuje ni deo pažnje koja je za tako krupnu stvar jednostavno neophodna.
Primer koji situaciju na najbolji način oslikava svakako je neslavna izgradnja tzv. Transamazonskog auto-puta, čija je funkcija trebalo da bude povezivanje nepristupačnih krajeva sa visokorazvijenim. Nakon završetka projekta, graditelji su shvatili (prekasno, naravno) da su izgradnjom saobraćajnice kroz oblast gde joj ionako nije mesto, u značajnoj meri olakšali pristup dubljim delovima prašume onima koji je krče i uništavaju. Otkako je ova trasa izgrađena, tempo razaranja prašume beleži konstantan rast.

Kada se svi navedeni faktori “nagomilaju” i njihovi efekti sumiraju dolazimo do frapantnih podataka – u naredne dve decenije sadašnja površina prašuma Amazona smanjiće se za 40%. U slučaju da se crne slutnje ostvare, a sve što znamo i što se dešava implicira da hoće, to će biti najveća ekološka katastrofa u istoriji planete. I nešto što se jednostavno mora zaustaviti. Ili bar usporiti. Pitanje je – KAKO?
Pre svega, kao i u većini slučajeva ove vrste, bogate zemlje sveta moraju najozbiljnije da se uključe i obezbede velika novčana i druga sredstva kako bi se krčenju prašuma stalo na put.
Ta sredstva morala bi ići siromašnim stanovnicima prašumske oblasti Amazonije, kako enormne površine pod farmama i pašnjacima ne bi bile neophodne za suvu egzistenciju. Naravno, nije dovoljno samo prikupiti novac, što je samo po sebi dovoljno teško. On mora biti pravilno usmeren kako ne bi dospeo tamo gde takvi fondovi najčešće završe – u džepove korumpiranih političara i kriminalaca.
Još jedna aktivnost koja mora biti sprovedena je rehabilitacija razorenih površina, tj. njihovo ponovno pošumljavanje.

Takođe, rigorozni režimi zaštite najvišeg stepena trebalo bi da budu uspostavljeni što je pre moguće.
Ekološka informisanost ljudi može igrati veoma bitnu ulogu u čitavom procesu. Kontinuiranom edukacijom, lokalno stanovništvo bi mnogo lakše i realnije sagledalo pravi značaj Amazona.
Tu su, naravno, i zakoni. Oni trenutno nisu ni dovoljno strogi ni dovoljno precizni. Kazne za prekršaje moraju biti najrigoroznije moguće – zatvorske umesto novčanih.
Sve dok ljudi zaista ne shvate pravu vrednost prašuma, dolari će uvek biti na prvom mestu. Novac definitivno nije sve na svetu i čovečanstvo to mora shvatiti što je pre moguće.
Inače neće samo opstanak prašuma Amazona biti doveden u pitanje. Na kocki će se naći preživljavanje ljudskog roda. A karte koje su podeljene nikako nam ne idu u korist.

Na kraju, poslušajte zvukove prašume. Da li u ovakvom ambijentu ima mesta za bagere i buldožere?!

KИНА

Народна Република Кина је друга највећа држава у Азији после Русије, а сматра се трећом највећом на свету по површини копна и мора.Кина има обалу од 14.500 km и граничи се сa 14 држава, а то су:Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.Кина је четврта по величини земља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света са преко 1,35 милијарде становника, што је око 20% од укупног броја становника на свету.
kina-6
РЕЉЕФ
Територија Кине обухвата разноврсне типове рељефа.Више од 2/3 земље заузимају планински венци, брда и висоравни, пустиње и полупустиње. На истоку, уз обале Жутог и Источнокинеског мора, налази се пространа и густо насељена алувијална раван у којој живи око 90% становништва. Ове области су у озбиљним еколошким условима, што је резултат дуге и интензивне пољопривредне и загађења животне средине.
На северу се налази Монголска висораван.Јужном Кином доминирају брда и ниски планински венци.На западу се простиру високи планински ланци, од којих су најважнији Хималаји, са највишом тачке Кине на источној страни Монт Евереста, док се високе висоравни појављују између сушнијих предела као што су пустиње Такла Макан и Гоби.
ВОДЕ
У Кини постоји многе реке чија је укупна дужина је 220.000 км.Реке Кине чине унутрашње и спољашње системе.Спољашње реке, међу којима су Јангцекјанг, Хоангхо, Амур, Бисерна река, Меконг, Нујианг и Јалутсангпо се уливају у Тихи и Индијски, а њихов слив покрива око 64% државе.Унутрашње реке покривају око 36% земље, њихов број је мали, и налазе се далеко једна од друге. Оне се уливају у језера у унутрашњим областима или се губе у пустињама и сланим мочварама.
У Кини ими много језера, укупне површине око 80.000 км².Постоји и око хиљаду вештачких језера.Језера у Кини се такође могу поделити на спољашња и унутрашња.Спољашња су углавном слатководна језера као што су: Појанг, Дунгтинг и Тајху. Унутрашња укључују слана језера, од којих је највеће језеро Ћингхај.Многа језера у унутрашњости су сува, као што је језеро Лоб Нор.
jangce400 508475545504dc87b87157887476756_orig
КЛИМА
Клима Кине је веома разнолика — од суптропске на југу до умерене на северу. На обали време одређују монсуни, који се јављају због различитих апсорпционе моћи земљишта и океана. Сезонско кретање ваздуха и пратећи ветар доносе велике количине влаге лети и релативно суве зиме. Долазак и трајање монсуна у великој мери одређују број и расподелу падавина у земљи. Огромна разлика у ширини, дужини и висини Кине за последицу има различите температуре и временске режиме, упркос чињеници да највећи део земље лежи у области умерене климе.Падавине варирају чак и више од температуре. На јужним падинама Кинлинг падају велике количине кише, највише за време летњих монсуна. Северно и западно од планине вероватноћа падавина се смањује. Северозападна област земље је веома сува, са пустињама Такла Макан, Гоби, Ордос и готово без падавина.Велики проблем представљања ширење пустиња посебно пустиње Гоби.

ДЕМОГРАФИЈА, ЕКОНОМИЈА, НАСЕЉА:
PRC_Province_Population2.svg
Кина је четврта по величини земља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света са преко 1,35 милијарде становника, што је око 20% од укупног броја становника на свету. НР Кина је једнопартијска држава са владајућом Комунистичком партијом Кине и главним градом Пекингом. Административно је подељена на 22 провинције, пет аутономних региона, четри општина са директном контролом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и два региона са специјалним статусом (Хонг Конг и Макао). Кина тврди да је Тајван 23 провинција Кине.
Од почетка спровођења економских реформи 1978, Кина је постала економија са највећим растом у свету. До 2013. године постала је друга економија по величини по номиналном БДП, а такође и највећи извозник роба и услуга. Кина је призната нуклерна сила и има војску са највећом активном војском и са другим по величини војним буџетом. Кина је члан Уједињених нација од 1971, када је заменила Тајван као стални члан у Савету безбедности Организације уједињених нација. Кина је члан већег броја формалних и неформалних мултилатералних организација, укључујући Светску Трговинску Организацију, АПЕЦ, БРИКС, Шангајске организације за сарадњу, BCIM и Г-20. Према великом броју научника и академика, војних аналитичара, и економских анализичара. Кина се сматра за потенцијалну суперсилу.
2140-cmc-kina_original
217782_kina-caj2-ap_f

kina-grad-sangaj-23
#CHINA-SHANDONG-QINGDAO JIAOZHOU BAY BRIDGE (CN)

Karta sveta

Karta sveta

Kanjon reke Uvac

Kanjon Uvca, dragulj prirode i jedna od najlepših prirodnih celina, još nije dobila mesto koje zaslužuje na turističkoj karti Srbije, ali i Evrope i sveta. Nesvakidašnji, lep prizor sa okolnih planina na uklještene rečne meandre, bi trebalo promovisati kao jedan od najznačajnijih potencijala Srbije. Dešavalo se da učenici, čak i kolege, zapanjeni lepotom fotografija sa Uvca, budu iznenadjeni činjenicom da se to nalazi kod nas.

kanjon uvca images.jpguvac3

kanjon-uvca-s1

Specijalni rezervat prirode Uvac je zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja, tj. prirodno dobro I kategorije. Nalazi se u jugozapadnoj Srbiji u okviru Starovlaško – raške visije, uklješten između masiva planina Zlatar na jugozapadu i Javor na severoistoku. Specijalni rezervat prirode ''Uvac'' se prostire na teritoriji Opštine Nova Varoš, površine 5525 ha i teritoriji Opštine Sjenica, površine 2018 ha, što ukupno iznosi 7543 ha. Minimalna nadmorska visina rezervata je 760 m, a maksimalna 1322 m.

Centralnu morfološku celinu rezervata predstavlja kanjonska dolina reke Uvac sa dolinama njenih pritoka. Posebna vrednost kanjonskih delova doline su uklješteni meandri. Rtovi meandara imaju relativnu visinu i do 100 m.
uvaci karta 20262288.jpgk.uvca

images.jpgkanjon uvca

Okolina je sa skaršćenim površinama u kojima su brojni kraški oblici: kraške površi, uvale vrtače, okapine, pećine i jame. Pećine su brojne i po veličini variraju od potkapina do najvećeg do sada poznatog pećinskog sistema u Srbiji, kao što je Ušački pećinski sistem (6185 m). Pećine odlikuje bogatstvo pećinskog nakita taloženog iz prokapnih voda u vidu stalaktita, stalagmita, stubova, draperija, staklastih iglica itd.

Beloglavi sup (Gyps fulvus)
Specijalni rezervat prirode ''Uvac'' izdvaja prisustvo 104 vrste ptica. U najznačajnije spada beloglavi sup – jedna od dve preostale vrste lešinara koje se danas ovde gnezde.

photo_kanjon01.jpgsup

Gučevo 1350376340planina_gucevo_1

Nedaleko od Loznice, a iznad Banje Koviljače, nalazi se planina Gučevo. Od Beograda i Novog Sada udaljena je 142 km, a od Valjeva i Užica 70 km. Gučevo je najzapadniji deo podrinjsko-valjevskih planina. Dugačka je 15 km, uzdiže se iz doline reke Drine i pruža ka jugoistoku. Najviša tačka na Gučevu je Crni vrh, 799 m.
Loznica from Gucevo mountin topguc bulke

Planina Gučevo je nastala rasedanjem terena, probijanjem magmatskih stena, što je uzrokovalo pojavu termomineralnih voda, čije blagodeti mogu da se koriste u Banji Koviljači. Postoje i brojni izvori hladne pijaće vode.

Gučevo je šumovita planina na kojoj su najzastupljeniji grab, hrast, bukva, javor, bagrem i crni bor. Planinski obronci su mestimično ispresecani livadama. Od životinjskih vrsta mogu se naći zec, lisica, vuk, srna i više vrsta ptica.

Gučevo je poznato po prvoj rovovskoj bici na svetu koja je vođena 1914. tokom ratnih operacija u Prvom svetskom ratu. U čast poginulim srpskim vojnicima na vrhu planine podignuta je Spomen-kosturnica u obliku piramide, visoka 15 m.images.jpgspomenik guc

Na nadmorskoj visini od 675 m nalaze se odmarališta, sportski tereni i trim staze, pogodni za visinske pripreme sportskih ekipa. Pored toga, Gučevo je poznato po dečijem i omladinskom turizmu.

Klima Gučeva je blagotvorna za osobe koji imaju problema sa astmom, jer je bogata kiseonikom i ozonom. Istraživanja Hidrometeorološkog zavoda potvrdila su da je vazduh na Gučevu, koji proizvodi bukova šuma, jedan od najčistijih na našim prostorima.

Od ostalih sadržaja koji su turistima na raspolaganju tu je mogućnost šetnje do Spomen-kosturnice i izleti u prirodu.

Kome treba geografija?

Često pitanje koje mi postavljaju učenici:,, Kome treba geografija, šta će to nama?“ Pri tom veliki broj njih dolazi sa skromnim predznanjem, nepoznavanjem elementarnih stvari, rasporeda kontinenata, čitanja geografskih karata itd…Šta vi mislite?